Automobili - Buba

Ako za ijedan automobil možemo reći da nikada neće izaći iz mode, da nikada neće izaći iz srca većine, da će uvek izmamiti nečiji osmeh, da će pružiti toliko užitaka samom svojom pojavom, ili pak da je jednostavno večan, to je onda definitivno Buba.

U tridesetim godinama 20. veka svet je tresla teška ekonomska kriza, a nemačka se službena politika već odavno odlučila za veliki svetski rat. Pripreme su tekle ubrzano, vojna industrija radila je dan i noć na poboljšavanju i usavršavanju, kako oružja, tako i vojnih vozila. Adolf Hitler, jedna od najkontroverznijih osoba u čitavoj svetskoj istoriji, naredio je konstruisanje vozila koje će moći biti upotrebljavano ne samo u vojne, već i u civilne svrhe, tzv. narodnog automobila. Upravo odatle i dolazi naziv firme Volkswagen koja je i proizvodila to vozilo. Posao je godine 1933. naručila firma NSU, koja se tada bavila isključivo proizvodnjom motocikala, a za zadatak dizajniranja i konstruisanja prvog nemačkog narodnog automobila odabran je dr. Ferdinand Porsche. Iste godine oblikovan je prototip pod nazivom NSU Type 32, a dr. Porsche naknadno se uključuje u projekat u lipnju 1934. Dogodine postoje već tri radne verzije iz serije V 3, a 1936. se završava predserija VW 30 (Type 60), gde se osnovne konture buduće legende već naziru. Bilo je to izrazito oblo limeno čudo, pomalo nalik na simpatičnu buba-maru. Pokretao ju je četverocilindarski boxer-motor od 985 cm3 i snage 22 konja, što je bilo dovoljno za dostizanje krajnje brzine od 100 km/h, a potrošnja se kretala između 8 i 10 litara na 100 km. Pre II svetskog rata ovih vozila nije bilo u privatnom vlasništvu. Nakon izgubljenog rata, podeljena je država pretrpela ogromne gubitke, kako u ljudstvu, tako i na ekonomskom planu. Ipak, proizvodnja automobila nije stala, tako da je iste godine krenula masovna proizvodnja modela VW 51. Bilo je to, ustvari, vojno vozilo tehnički prilagođeno za civilnu upotrebu. Pokretački motor od 1.131 cm3 imao je snagu 25 konja i glasio je za neuništivu mašinu, što je u principu gotovo i bio, a što se tiče spoljnog izgleda, napravljen je vrlo mali odmak od ratne verzije. Godine proizvodnje i prodaje tekle su kao po traci, a automobil je svakim danom postajao sve karizmatičniji.

Zahvaljujući svojim izrazito privlačnom spoljnom izgledu, postepeno se uvlačio pod kožu kupaca kojih je bilo sve više i više. Osim u nemačkoj, svoju najveću popularnost Buba je doživela i u SAD-u, i to šezdesetih godina. Automobil su jednako voleli i nezaposleni i milioneri, i rudari i direktori, kao i mladi i stari.

Američki hippyji Bubu su doživljavali kao neku vrstu vlastitog simbola, pa se na ulicama moglo videti na hiljade primjeraka obojenih u najluđe boje, prošaranih cvećem i znakovima mira. Jedan od najsmešnijih detalja vezanih uz njegovu istoriju jeste vozačica čija je Buba stala na benzinskoj pumpi, a kada je otvorila prednji poklopac, ne bi li ustanovila u čemu je kvar, uzviknula: "Ljudi! Ukrali su mi motor!". Motor legendarnog Nemca, naime, skrivao se oduvijek iza zadnjeg poklopca, tamo gdje je, kod velike većine automobila - prtljažnik. Najveća se karoserijska modifikacija u istoriji Bube dogodila 1972, kada je izrazito ravno prednje staklo zamenjeno oblijim i nešto više koso položenim, a izmenjeni su i neki detalji, poput branika, svetala, žmigavaca, kvaki i slično. Bio je to redizajn koji je mnoge razočarao, čak i naljutio. Najveći zaljubljenici u ovaj nemački automobil smatrali su to svetogrđem, te su ostali verni isključivo staroj verziji. Drugim se pak fanatičnim vozačima Buba činila presporom i nedovoljno atraktivnom, te su je uređivali spolja i iznutra, do najsitnijih detalja. Novac koji je ulagan u redizajniranje, rezuckanje i ušminkavanje ovih vozila njihovim vlasnicima se desetrostruko vratio u vidu automobila koji, ama baš nigde nije mogao proći nezapažen. Najpopularnija karoserijska prepravka verovatno je uvek bila skidanje krova i pretvaranje u kabriolet, dok je vrhunac, i verovatno san gotovo svakog vozača, ugraditi, ni manje ni vise nego - originalan Porscheov motor. Buba možda nosi znak nemačkog narodnog vozila, ali ju je ipak napravio - dr. Ferdinand Porsche. Godine 1999. počele su pripreme za izbor automobila veka. U istom su, naravno, učestvovali automobilistički novinari iz celoga sveta. Nažalost, iz čisto političkih razloga, Buba je završila tek na četvrtom mestu, iza Forda T, Minija i Citroena DS (Žabe), te ispred zemljaka Porschea 911. Očigledno je njen idejni tvorac, Adolf Hitler, ipak bio prevelika kost u grlu za mnoge koji nisu mogli dozvoliti da se njegovo delo slavi na način koji to, po mnogima, i zaslužuje. Promatrajući ukus vozača, naša država nije nikada bila izuzetak, pogotovo sto se tiče nemačkih automobila, tako da se i kod nas može naći zavidan broj još uvijek dobrostojećih primjeraka, kao i puno personalizovanih verzija ove legende. Gotovo da nema dela na Zemlji u kojem ne postoji klub obožavatelja Bube, čija je svrha okupljanje i upoznavanje, međusobna razmena iskustava njihovih ponosnih vlasnika. Ako i za jedan automobil možemo reci da nikada neće izaći iz mode, da nikada neće izaći iz srca većine, da će uvek izmamiti nečiji osmeh, da će pružiti toliko zadovoljstva samom svojom pojavom, ili pak da je jednostavno večan, to je onda definitivno Buba... Večan. Jednostavan. Neponovljiv automobil. Najkraće rečeno - najveći ponos automobilske industrije u njenoj istoriji.