Automobili - Mini

Ovaj automobil jedna je od najdragocenijih ikona kojom se može pohvaliti istorija, ne samo rada British Motor Corporationa, već cele engleske svetske autoindustrije, baš kao što je i dokaz da ljubav prema svom vozilu ponekad zaista nema granica.

Nakon trećeg uzastopnog padanja ispita iz matematike mladi student Alec Issigonis verovatno se upitao hoće li ga ikada položiti i ima li njegova nazadnost na Battersea Technical Collegeu uopšte smisla. Na svu sreću, na diplomu nije morao još dugo čekati, a Alec je svoju neospornu želju za dokazivanjem iskazao nešto kasnije, i to u obliku automobila kojim je dokazao da je sve ono, za šta su mu svi govorili da je nemoguće, zapravo - moguće. Kako u automobil dužine minijaturnih 310 centimetara smestiti četvoro odraslih osoba, ostaviti mesta za prtljažnik, te pritom naći mesta i za motor koji bi ga trebao pokretati, bio je težak zadatak za Sir Issigonisa. Ipak, on nije bio poput ostalih konstruktora toga doba koji su pucali na sigurno, već je hrabro svoju ideju preslikao na ploču. Tako je godine 1959. nastao jedan od najgenijalnijih automobila ikad konstruisanih - legendarni Mini. Prvi serijski modeli nosili su nazive Austin Seven i Morris Mini Minor, a pokretao ih je motor od 848 cm3, snage 34 konja, pri 5.500 o/min. Karoserija je bila izrazito ravnih linija, što je i bio razlog uspjeha ovog koncepta, ali je danak ipak platio prtljažnik, čijih je 116 litara prostora ipak premalo za bilo kakve kofere. Posebno simpatičan detalj bili su minijaturni 10-colni točkovi na kojima su 630 kg teški Miniji prevaljivali na stotine hiljada kilometara. Maksimalna brzina ovog pravog malog čuda iznosila je 115 km/h, a do 100 km/h je stizao za pola minuta, dok je u automobil bilo moguće natočiti najviše 34 litra goriva, što je bilo dovoljno za petstotinak kilometara autonomije. Pred kraj proizvodnje u Minija je ugrađivan moderniji, motor sa jednim litrom zapremine od 42 KS, pa mu je maksimalna brzina narasla na 132 km/h, ubrzanje do 100 km/h skraćeno na 18,7 s, a potrošnja pala ispod 6 l/100 km.

Sama vožnja u Miniju ne bi se baš mogla nazvati najudobnijom. Vešanje je izrazito kruto, što najbolje osećaju pojedine kosti u telu, na primer rebra. Zato je držanje puta fantastično, a brzi ulasci u oštrije krivine ne predstavljaju mu nikakav problem. Automobil je kao stvoren za stvarni užitak u pravoj vožnji, dok su neki drugi elementi, ili u drugom planu, ili ih uopšte nije bilo. Instrument-ploča u principu se sastojala od brzinometra sa meračem količine goriva i prekidača čiji se broj može izbrojati na prstima jedne ruke, a kvake na vratima za prve modele nisu postajale.

Kasnije su u proizvodnju ušli i modeli sa skupljim paketima opreme, kao što je koža, drvo, klima, elektronika i kvake, ali je cena tada vrtoglavo narasla. Zanimljivo je da je brzinomer bio postavljen u središnji deo konzole, što je za većinu automobila i dan-danas nepojmljivo. Ipak, broj novih konceptnih vozila koja viđamo na auto-izložbama, a koriste upravo to rešenje, iz dana u dan sve je veći. U svojoj dugoj istoriji Mini se može pohvaliti i značajnim sportskim rezultatima od kojih se posebno ističe osvajanje Rallyja Monte Carla 1964, 1965. i 1967. godine. Za ove uspehe najzaslužniji je bio John Cooper koji je s podosta prepravki na automobilu pojačao snagu motora, prvo na 55, a zatim i na 70 KS, što je bilo dovoljno da se automobil prodaje pod njegovim imenom - Mini Cooper. "John Cooper mi je platio da vozim, ali - nije morao!" - bile su reči Johna Rhodesa, vozača Minija na rallyju. Cooper je bio puno realniji po tom pitanju; potpisao je ugovor koji mu garantuje zaradu od svakog pojedinačnog modela s imenom Cooper, što se ispostavilo vrlo mudrim poslovnim potezom. Osim raznih imena pod kojima se prodavao, Mini se izrađivao i u nekoliko karoserijskih varijanti; karavan i pick-up bili su namenjeni svima koji ipak žele prevesti barem nešto robe, a pritom ne žele voziti ništa osim svog ljubimca Minija, dok je prekrasan kabriolet bio i ostao prestižni model za kupce s najdubljim džepom. Sir Alec Issigonis svojim je dizajnerskim remek-delom stvorio pravu Minimaniju šezdesetih godina, pa su mnogi muškarci mogli ugodno odmarati oči na ženskim mini suknjama, i svemu naniže vidljivom. Svojevrsna Minimanija traje i danas, ako imate dovoljno novca i ako ste veliki zaljubljenik u najveću najmanju automobilsku legendu ikad serijski proizvedenu. Mini je verovatno jedna od najdragocenijih ikona kojom se može pohvaliti istorija, ne samo rada British Motor Corporationa, već i cele engleske i svetske autoindustrije. To je samo potvrdio izbor za automobil veka, gde je ovaj patuljasti autić završio na visokom drugom mestu, dok su ga još 1996, na sličnom izboru čitaoci britanskog lista Autocar Magazine postavili na najviše mesto. Upravo kao i nova Buba, novodizajnirani će Mini biti daleko od nekad radnicima namenjenog narodnog vozila. Sada su njegova ciljna grupa dobrostojeći poslovni ljudi koji su se nekad u svojim studentskim danima vozili upravo u njemu, baš kao i svi oni čija je prošlost na neki, samo njima poznat sentimentalni način vezana upravo uz automobil koji je jednom zauvek svima dokazao da veličina ponekad zaista nije bitna. Pogotovo ako je u pitanju Mini.